Danas ni ta zgrada ne postoji — srušili su je da bi napravili tržni centar. Jedan od nekadašnjih ponosa industrije u Užicu odavno više ne postoji. I nije to jedina fabrika koja je uništena, uništena je i nadaleko poznata Cveta Dabić, poznata po proizvodnji peškira – fabrika jeste pravila ekološke probleme ali je mogla da se modernizuje kao i mnoge druge. Ta ista fabrika, koja je prodata za manju vrednost nego što je vrednost samo jedne mašine koju je imala, dovoljno govori o pljački svega što je narod stvorio: na krovu te fabrike niče bagrem, dok se u nekim delovima krov i srušio. Na ulazu u grad, kad se kreće iz pravca Sevojna, također vas dočekuje propala Kožara, pravo mesto za horor film da se snimi. Zanimljivo je da Prvi Partizan, fabrika koja je druga po distribuciji municijom u SAD-u, posluje u minusu. Poslednje što je gradonačelnik Užica svečano otvorio je lift na plaži.
Giganti su propadali, a koliko je tek preduzeća propalo da i nismo svesni? Primer planskog uništavanja koji nastavlja ovaj rastužujući popis je i Zastava Automobili, fabrika koja je izvozila automobile na tržište SAD-a i koja je preuzeta od strane FIAT-a, no ne zajedno sa njenim dugovima. Zastava je imala više prototipova vozila koji nikada nisu ugledali svetlost dana, između ostalog i električni automobil. U dobu kada elektricni automobili lagano ali sigurno osvajaju tržište, projekat koji je mogao i da spase i da ojača Zastavu nije video ikakvu proizvodnju.
Uništavanje privrede se dalje nastavlja sa primerima Elektronske industrije Niš i fabrike Sever Subotica. Prva bi svojevremeno mogla da bude nosilac elektronskog razvoja u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji: EI Niš je pravio i računare tokom 80-ih godina, a danas je u stečaju. Fabrika Sever Subotica je funkcionisala dobro čak i za vreme sankcija, te je posle demokratizacije prodata italijanskoj firmi isto kao i prije navedena Zastava. Domaće fabrike koje su mogle uz saradnju sa inostranim da izbiju na svetsko tržište su gašene i uništavane, no situacija nije ništa bolja ni u Hrvatskoj, Sloveniji ili Bosni, kao ni u drugim delovima bivše SFRJ. Izgleda da je sva borba naših naroda za jaku zemlju i bolju budućnost postala uzaludna 90-ih posle krvavih ratova koji su ugasili fabrike kao Soko iz Mostara, koji su sprečili razvoj Đura Đakovića iz Slavonskog Broda i koji su na ivicu opstanka doveli Prvu Petoljetku iz Trstenika, koju su radnici uspeli da oporave i da ponovo vrate na svetsko tržište kad su preuzeli vođstvo iste, te sada — iako više ne rade delove za Boing — rade hidrauliku za ruske i beloruske firme.
Jedino rešenje je da naši radnici preuzmu fabrike, od stranih investitora se ne može ništa dobro očekivati jer su tu samo za vlastiti profit — pogotovo slučaj sa FIAT-om – a da posle nekog vremena ostave radnike na ulici kao što se i više puta dešavalo.